"When the night has come, and the day is gone"

Šarm noći je n-miliona puta opisivan i isto toliko uzdaha mami svakodnevno. Već postaje kliše tema kojom se oduševljavaju patetične romantične duše. I sve što bih ja dodala bilo bi suvišno, izazivalo déja vu i okretanje očiju.
Ali ipak...
Svi mi volimo misterije. Kako Džon Grin kaže, toliko da pojedinci i postanu misterija. Imamo svoje tajne koje niko nikada neće znati. I svako od nas beži od neke male misli koja ima veliki uticaj na našu psihu.
Noću, kada se bez veštačkih pomagala ništa ne vidi, sve to izlazi na videlo.
Tada postajemo sami i svoji, što je možda nekome zadovoljstvo koje na svetlu dana i pred budnim očima sebi ne može da priušti. Sustigne nas sve od čega smo bežali ili pak privid slobode. Mislim, nema mesec tako bitno mesto u legendama o vampirima i sličnim stvorenjima ni za šta. I nije bez razloga ovaj odnos prema kasnim satima prenošen s kolena na koleno već vekovima.
Tada je tiho, dovoljno tiho da čuješ i ono za šta nisi znao da želiš čuti. I dovoljno ljudi spava kako bi bilo lakše izvršiti nešto što danju nije dozvoljeno.
Međutim, ja noć nikada ne bih menjala za dan. Ne bih da se sva buka svetlosti prebaci u moju slatkastu tminu. Onda više ne bi bila misterija već gola istina.
Posebna smo sorta mi noćni ljudi. Naše tajne se ne saznaju, već razumeju.
Pa tako i noć. Možda je bolje osetiti je nego ovoliko o njoj pisati.
Neću ovime poželeti laku noć. Jer, ako ste kao i ja ne planirate odmah utonuti u san, nema svrhe da noć bude laka.