This small and sad country full of hopes

Svuda oko sebe, čujem večitu dilemu o životu u ovoj zemlji. Da li je voliš iako težiš da što pre pobegneš iz nje? I da li smo svi mi, koji budućnost ne vidimo ovde, toliko sebični da kujemo planove i o ostavljanju nam naše Srbije onda kad smo joj najpotrebniji?
I šta je, zapravo, ta Srbija?
Ja volim sve što me vezuje za ovo ovde. "Ovo ovde" je mesto gde sam upoznala najbitnije i najbolje ljude na svetu, mesto gde sam nastala i stasala, prvi put ogulila kolena i prvi put se zaljubila.
Ali, život koji nam je pružen je takav da nam pitanje "da li ja želim da i moja deca ovde stasaju?" iskrsne rano, otprilike u periodu kada naši vršnjaci u nekim drugim zemljama razmišljaju o žurkama i napijanju.
I ne znam da li želim.
Meni ništa nije falilo, možda zato što nas roditelji vaspitavaju da budemo skromni pa i ne primećujemo. Možda bude bolje. Međutim, jedno "možda" koje godinama visi u vazduhu nije dovoljno.
I šta je, zapravo, Srbija?
Ja bih stvarno volela da je ona ono što vidimo iz satelitskih snimaka. Da ima psihu koja se uklapa u sve njene fizičke lepote.
Ali nema.
Ona ima duboko utemeljenu prošlost, sumnjivu sadašnjost i labavu budućnost.
I koliko god mi svi tu prošlost voleli, i koliko god ona obećavala, nikuda nas nije dovela.
A mi, koliko god je voleli, nemamo više osnova da rizikujemo.
I možda smo slabići u očima predaka koji su se i borili. Borimo se i mi, ali ono šta nam je preostalo za osvojiti je isuviše malo i jadno, a nama je preko glave skromnosti.
Jer, uz ovoliko negativnosti, više nema ni smisla. Nama ništa nije jasno, niti se ko trudi da nam objasni.
Samo se nadam da ćemo tim begom, ako do njega uopšte stignemo, shvatiti nešto što ovde nismo. Bilo bi tužno otići i ne pronaći smisao. Al' avaj, kad je uopšte ovde nešto imalo potpuni smisao?